ПАТИНА ПРЕКРИВА СРПСКЕ ЈУНАКЕ

У вре­ме­ну оп­ште дру­штве­не и по­ли­тич­ке не­си­гур­но­сти и бор­би за го­ло пре­жи­вља­ва­ње, из­гле­да да смо као на­род у ве­ли­кој ме­ри, да не ка­же­мо го­то­во пот­пу­но, за­бо­ра­ви­ли на на­шу исто­ри­ју и на оне ко­ји су жи­во­те да­ли то­ком Пр­вог свет­ског ра­та за сло­бо­ду и оп­ста­нак Ср­би­је. Мла­де ге­не­ра­ци­је рет­ко су упо­зна­те са гол­го­том Ср­ба за вре­ме Пр­вог свет­ског ра­та, а од­ла­зак на екс­кур­зи­је у обли­жњу нам Ма­ке­до­ни­ју или Грч­ку, не под­ра­зу­ме­ва и оби­ла­зак на­ших све­ти­ња у тим зе­мља­ма. Ко је од­го­во­ран за чи­ње­ни­цу да су гро­бља хра­брих срп­ских вој­ни­ка ко­ја се на­ла­зе ван гра­ни­ца на­ше зе­мље већ ду­же вре­ме за­ра­сла у ко­ров и не­мар, и што по­ла­ко па­да­ју у за­бо­рав код мла­де по­пу­ла­ци­је, пише Правда.

Ка­ко ка­жу из Ми­ни­стар­ства ра­да и со­ци­јал­не по­ли­ти­ке, Од­сек за бо­рач­ко-ин­ва­лид­ску за­шти­ту, у чи­ју над­ле­жност спа­да одр­жа­ва­ње и очу­ва­ње гро­ба­ља срп­ских вој­ни­ка, за ме­мо­ри­ја­ле го­ди­шње се из­два­ја око пет ми­ли­о­на ди­на­ра.

– У Ма­ке­до­ни­ји је са­хра­ње­но на ви­ше де­се­ти­на ме­ста око 100.000 срп­ских вој­ни­ка из Бал­кан­ских и Пр­вог свет­ског ра­та. Нај­ва­жни­ја ме­ста су крип­те-ко­стур­ни­це на Зе­бр­ња­ку код Ку­ма­но­ва, Кри­вој Па­лан­ци, Удо­ву код Ђев­ђе­ли­је, Дол­но Ка­ла­сла­ре код Ве­ле­са и ко­стур­ни­ца на Кај­мак­ча­ла­ну – ка­жу у том ми­ни­стар­ству и до­да­ју да је гро­бље у Би­то­љу нај­ве­ће и до­бро одр­жа­ва­но.

– У слич­ном ста­њу су гро­бља у се­ли­ма Ско­чи­вир и До­бро­ве­ни ис­под Кај­мак­ча­ла­на, ма­да у са­мом се­лу Ско­чи­вир по­сто­ји још јед­но срп­ско вој­нич­ко гро­бље, али му је по­треб­но уре­ђе­ње. Гро­бље у Би­то­љу ни­је у пот­пу­но­сти уре­ђе­но из раз­ло­га на ко­је Ср­би­ја мо­же ма­ло да ути­че, а ти­чу се ло­кал­них ур­ба­ни­стич­ких пла­но­ва и уре­ђе­ња ло­кал­них имо­вин­ско­прав­них од­но­са. Ина­че, спо­мен-ко­стур­ни­це у Кри­вој Па­лан­ци и Удо­ву су у пот­пу­но­сти ре­ви­та­ли­зо­ва­не – твр­де у Од­се­ку за бо­рач­ку за­шти­ту.

Пре­ма њи­хо­вим ре­чи­ма, по­сто­је ме­мо­ри­ја­ли ко­ји ипак зах­те­ва­ју ре­дов­но одр­жа­ва­ње, као што су Зе­бр­њак, Кај­мак­ча­лан и Зеј­тин­лик.

– Ко­стур­ни­ца на Зеј­тин­ли­ку је ре­ви­та­ли­зо­ва­на 2004-2006, али и по­ред то­га по­но­во про­ки­шња­ва, те су ра­до­ви на да­љој са­на­ци­ји нео­п­ход­ни. У до­бром ста­њу је и спо­мен-ко­стур­ни­ца на Ви­ду, али са­на­ци­ју тра­же спо­ме­ни­ци у ме­сти­ма Хри­си и Ег­зо­пла­та­нос у се­вер­ној Грч­кој, ју­жно од Кај­мак­ча­ла­на, што ће, у скла­ду са сред­стви­ма, би­ти ура­ђе­но на про­ле­ће – за­кљу­чу­ју на­ши са­го­вор­ни­ци из Ми­ни­стар­ства за рад и со­ци­јал­ну по­ли­ти­ку.

Ипак, иако по­ме­ну­то ми­ни­стар­ство си­ту­а­ци­ју не ви­ди као алар­мант­ну, ста­ње на те­ре­ну го­во­ри дру­га­чи­је.

Ка­да се го­во­ри о срп­ским вој­нич­ким гро­бљи­ма из Пр­вог свет­ског ра­та, Ср­би, по­сле Ви­да и „пла­ве гроб­ни­це“, нај­че­шће по­ми­сле на Зеј­тин­лик. Ово вој­нич­ко гро­бље на­ла­зи се у Со­лу­ну и у ње­го­вом скло­пу сме­ште­ни су гро­бо­ви срп­ских, фран­цу­ских, ита­ли­јан­ских, ен­гле­ских и ру­ских вој­ни­ка по­ги­ну­лих у бор­ба­ма и про­бо­ју Со­лун­ског фрон­та у Пр­вом свет­ском ра­ту. Ком­плекс гро­бља је по­диг­нут на про­сто­ру на ко­ме се од 1916. го­ди­не на­ла­зи­ла Глав­на вој­на пољ­ска бол­ни­ца срп­ске вој­ске, у скло­пу ко­је је на­ста­ло и гро­бље за пре­ми­ну­ле ко­је је вре­ме­ном пре­ра­сло у да­на­шњи ком­плекс. Зеј­тин­лик је до­био име по тур­ској ре­чи за уље (зеј­тин). На том про­сто­ру, на­до­мак Со­лу­на, у до­ба Ото­ман­ске им­пе­ри­је би­ла је пи­ја­ца за про­да­ју уља. Иако је пре­ста­ла про­да­ја зеј­ти­на на том про­сто­ру, на­зив се одр­жао ме­ђу ло­кал­ним ста­нов­ни­штвом до Пр­вог свет­ског ра­та. Да­нас је за очу­ва­ње овог вој­нич­ког гро­бља и не­про­це­њи­вог спо­ме­ни­ка срп­ске исто­ри­је и кул­ту­ре за­ду­жен Ђор­ђе Ми­хај­ло­вић, ко­ји је на­сле­дио тра­ди­ци­ју чу­ва­ра од сво­га оца Ђу­ре и де­де Са­ве. Ђу­ра је то­ком Дру­гог свет­ског ра­та са­чу­вао гро­бље и ње­го­ве ре­ли­кви­је од на­ци­стич­ке пљач­ке. Ђу­ро уми­ре 1961. го­ди­не и би­ва са­хра­њен уз оца Са­ву на Зеј­тин­ли­ку. Иако уве­ли­ко у де­ве­тој де­це­ни­ји жи­во­та, Ђор­ђе Ми­хај­ло­вић се и да­ље ста­ра око без­бед­но­сти и одр­жа­ва­ња Зеј­тин­ли­ка и са су­пру­гом и кћер­ком жи­ви у чу­вар­ској ку­ћи­ци.

На око 40 ки­ло­ме­та­ра од Би­то­ља у су­сед­ној Ма­ке­до­ни­ји, на пу­ту пре­ма Кај­мак­ча­ла­ну, код се­ла Ско­чи­вир на­ла­зи се срп­ско вој­нич­ко гро­бље. Го­то­во не­ве­ро­ват­но зву­чи чи­ње­ни­ца да у про­те­клих го­то­во сто го­ди­на од за­вр­шет­ка Пр­вог свет­ског ра­та до да­нас ово гро­бље, од око 3.500 ква­драт­них ме­та­ра, и на ко­јем је са­хра­ње­но око 500 срп­ских вој­ни­ка по­ги­ну­лих у бор­ба­ма на Кај­мак­ча­ла­ну, ни­ко ни­је по­се­тио ни­ти одр­жа­вао, та­ко да је оно да­нас го­то­во за­ра­сло у ко­ров и, што је још стра­шни­је, па­ло у за­бо­рав.

Ка­же се да сва­ки чо­век уми­ре два пу­та: пр­ви пут ка­да фи­зич­ки не­ста­не, а дру­ги пут ка­да не­ста­не из се­ћа­ња по­то­ма­ка. Хо­ће­мо ли до­зво­ли­ти да нам не­мар из­бри­ше из се­ћа­ња оне ко­ји су жи­во­те да­ли за Ср­би­ју?

Би­зер­те не­ма у ту­ри­стич­кој по­ну­ди

Спо­мен-ко­стур­ни­ца срп­ским вој­ни­ци­ма у Би­зер­ти, Ту­нис, на­ла­зи се у окви­ру Гро­бља вој­ни­ка Ко­мон­вел­та. За­пра­во, то је фран­цу­ско ка­то­лич­ко гро­бље са ве­ли­ким по­ро­дич­ним гроб­ни­ца­ма ко­је су са­да пот­пу­но за­пу­ште­не. Не мо­же се, ипак, оспо­ри­ти да је „срп­ски део гро­бља“ у мно­го бо­љем и при­стој­ни­јем ста­њу од дру­гих пар­це­ла. Тач­но 1.800 бе­лих, ме­тал­них са­бљи, по­бо­де­них у зе­мљу та­ко да из­гле­да­ју као кр­сто­ви, а на сва­кој пи­ше име и пре­зи­ме вој­ни­ка, го­ди­на ро­ђе­ња и смр­ти, чин и град у ко­ме је жи­вео. На пи­ра­ми­дал­ном по­сто­љу у цен­трал­ном де­лу пи­ше: „Сла­ва па­лим срп­ским вој­ни­ци­ма за сло­бо­ду“. Ту­жна је чи­ње­ни­ца да ни­јед­на ту­ри­стич­ка аген­ци­ја то­ком це­ле го­ди­не у сво­јој по­ну­ди за Ту­нис не­ма оби­ла­зак срп­ског вој­нич­ког гро­бља у Би­зер­ти.