ПОЛИТИКА ЈЕ ЗАВАРАВАЊЕ ЉУДИ

Де­би­тант­ски филм мла­дог ре­ди­те­ља Ни­ко­ле Ле­жа­и­ћа „Тил­ва рош“ осво­јио је број­не на­гра­де на ме­ђу­на­род­ним фе­сти­ва­ли­ма, а сво­ју бе­о­град­ску пре­ми­је­ру оче­ку­је 1. фе­бру­а­ра. У ин­тер­вјуу за „Прав­ду“ Ле­жа­ић го­во­ри о иде­ји за сни­ма­ње свог де­би­тант­ског филм­ског оства­ре­ња, о то­ме шта ми­сли о срп­ском фил­му и о ула­ску умет­ни­ка у по­ли­ти­ку.

Иде­ја на ко­јој се за­сни­ва „Тил­ва рош“ је­сте да се при­ка­же од­ра­ста­ње ти­неј­џе­ра. Да ли го­во­ри­те о го­ди­на­ма ко­је су иза нас или о са­да­шњем вре­ме­ну?

– Же­лео сам да пре све­га при­ка­жем од­ра­ста­ње ти­неј­џе­ра у овом пе­ри­о­ду. Има­мо до­ста фил­мо­ва ко­ји го­во­ре о од­ра­ста­њу у про­шлим вре­ме­ни­ма, та­ко да смо по­ста­ли ана­хро­ни са при­ча­ма о про­шло­сти. Би­ло ми је бит­но да на­пра­вим филм у ко­ме ће се осе­ти­ти дух овог вре­ме­на. Во­лео бих да јед­ног да­на, по­сле не­ког вре­ме­на, ка­да бу­де не­ко по­гле­дао „Тил­ва рош“ стек­не ути­сак о то­ме ка­ко су клин­ци жи­ве­ли у са­да­шњем вре­ме­ну. Чим сам ви­део пр­во­бит­ну иде­ју, знао сам ка­ко филм тре­ба да из­гле­да. Не­мам онај кал­ку­лант­ски про­ра­чун у гла­ви о то­ме шта би во­ле­ли да ви­де ра­зно­ра­зни фон­до­ви, шта би во­ле­ла пу­бли­ка или мо­жда мо­ја ма­ма, али знам ка­кав филм сам же­лео да ви­дим на плат­ну.

Ка­да сте ра­ди­ли на фил­му, да ли сте у гла­ви има­ли иде­ју за ко­га пра­ви­те ово оства­ре­ње: за се­бе, пу­бли­ку или не­ког тре­ћег?

– Ис­кљу­чи­во сам пра­вио филм са­мо за се­бе. Чак ми­слим да ме је не­ко про­зи­вао због то­га што сам то из­ја­вио. Не знам за­што је то стра­шно при­зна­ти. Сва­ки до­бар филм је ра­ђен за се­бе. На­рав­но да, ка­да ка­жем да сам пра­вио филм за се­бе, то не зна­чи да сам оче­ки­вао да ћу га са­мо ја ви­де­ти и ни­ко дру­ги. За­и­ста бих во­лео да „Тил­ва рош“ по­гле­да што ви­ше љу­ди.

Да ли сте раз­ми­шља­ли о то­ме ко­ли­ко је са­ма те­ма ко­мер­ци­јал­на или не, и да ли ће вам се на кра­ју ис­пла­ти­ти фи­нан­сиј­ски?

– Код нас је ве­о­ма не­ис­пла­ти­во ба­ви­ти се фил­мом. И не са­мо код нас, не­го и у целој Евро­пи. При­чао сам са јед­ним не­мач­ким про­ду­цен­том и он ми је ре­као да се у Евро­пи не ра­де фил­мо­ви ка­ко би се на то­ме за­ра­ди­ле па­ре. Љу­ди пре­жи­вља­ва­ју та­ко што до­би­ју свој хо­но­рар.

Ко­ји су вам ре­ди­те­љи били узор?

– Има­ ви­ше ре­ди­те­ља ко­ји има­ју сли­чан осе­ћај, по­пут Ро­бер­та Алт­ма­на и Спај­ка Џо­ун­зи­ја. По­том смо ди­рек­тор фо­то­гра­фи­је Ми­лош Аћи­мо­вић и ја за­јед­но ра­ди­ли на то­ме као по­ла­зној тач­ки, а он­да кре­ну­ли у не­што што је на­ша иде­ја, а не ко­пи­ра­ње.

Има­те ли ути­сак да је срп­ска ки­не­ма­то­гра­фи­ја у кри­зи?

– Срп­ски филм је у кри­зи већ де­сет го­ди­на, ако не и ви­ше. Ве­ли­ки про­блем је што се не­ки тру­де да пра­ве фил­мо­ве буд­за­што, са­мо да би се пре­хра­ни­ли.

Ту су и оне чу­ве­не при­че о ве­ли­ком нов­цу ко­ји, на­вод­но, мо­же да се за­ра­ди сни­ма­њем фил­мо­ва.

– Нај­глу­пље је у све­му то­ме што ти за­пра­во не за­ра­диш тај ве­ли­ки но­вац. Љу­ди слушају при­че о не­ким ве­ли­ким ци­фра­ма, али ка­да то по­де­ли­те на че­ти­ри или пет го­ди­на, ко­ли­ко тре­ба за је­дан филм, он­да схва­тите да су то бе­сми­сле­не па­ре. Због тих па­ра ни­је вред­но да до­ђеш у си­ту­а­ци­ју да ка­жеш: „Бо­же, чи­ме се ја то ба­вим“. Љу­ди слу­ша­ју о бу­џе­ту од ми­ли­он евра за не­ки филм, али када то по­де­лиш на 150 љу­ди у пе­ри­о­ду од го­ди­ну да­на, плус тро­шко­ви за тех­ни­ку, он­да од тих па­ра нема  ни­шта. До­ду­ше, још ни­сам до­шао до то­га да ви­дим ми­ли­он евра.

Не­ки твр­де да је, осим нов­ца, по­треб­но да си у не­ком глу­мач­ком, ре­ди­тељ­ском кла­ну. Има ли ту исти­не?

– Ве­ру­јем у то. Ма­ла ба­ра, а пу­но кро­ко­ди­ла. У ма­лим др­жа­ва­ма по­ли­ти­ка игра ве­ли­ки зна­чај у рас­по­де­ли нов­ча­них сред­ста­ва. Ми смо осно­ва­ли на­шу про­ду­цент­ску ку­ћу још 2008, а исте го­ди­не смо до­би­ли сред­ства из фон­до­ва за „Тил­ву рош“, иако ни­смо би­ли ни у јед­ној стран­ци. Е сад, да ли се то њи­ма сви­де­ло, или им је то де­ло­ва­ло јеф­ти­но у фи­нан­сиј­ском сми­слу, за­и­ста не знам. У сва­ком слу­ча­ју, ми смо од­ре­ђе­на сред­ства до­би­ли. С дру­ге стра­не, по­треб­но је да се до­не­се и за­кон о ки­не­ма­то­гра­фи­ји. Око то­га се ди­же пра­ши­на већ го­ди­на­ма. Још док сам сту­ди­рао, он је био у про­це­ду­ри. Он­да су па­да­ле вла­де, па су и ти пред­ло­зи за­ко­на па­да­ли.

Из­гле­да да се за све увек на­ђе но­вац осим за кул­ту­ру. Ка­кво је ва­ше ми­шље­ње о то­ме?

– Из­гле­да да је сва­ке го­ди­не бу­џет за кул­ту­ру све ма­њи и ма­њи. Ма­да се Бра­дић не­што хва­лио да ће ове го­ди­не би­ти ве­ћи. Хај­де да и то ви­ди­мо.