Bor, Zaječar, Knjaževac, Beograd, 08.05.2021. MCBor – piše: Brana Filipović – Navršava se prva decenija otkako nas je napustio velikan, legendarni Božin Jovanović
Navršava se deset godina, prva decenija otkako nas je napustio junak socijalističkog rada. Odlikovan za hrabrost i vojničke zasluge, nosilac više najznačajnijih društvenih priznanja. Među kojima su: Orden jugoslovenske zvezde, Orden Republike sa zlatnim vencem, ordena zasluga za narod trećeg i prvog reda. Božin Jovanović. Rođen je 21. januara 1920. godine u Novom Koritu, kod Knjaževca. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a gimnaziju pohađao u Knjaževcu, Zaječaru i Negotinu, gde je i maturirao 1939. godine. Studije je započeo na Tehničkom fakultetu u Beogradu, neposredno pred početak Drugog svetskog rata.
Učesnik je u Narodnooslobodilačkom ratu od 1941. godine i jedan je od inicijatora ustanka u istočnoj Srbiji, kao i jedan od komandanata Timočkog partizanskog odreda, kasnije Devete srpske udarne brigade.to: Wikipedia
Posle oslobođenja Jugoslavije, 1945. godine, upisao je i završio Pravni fakultet u Beogradu.
Generalni direktor Rudarsko-topioničarskog basena „Bor“
Odmah po oslobođenju Timočke krajine, 1944., postao je generalni direktor Timočkih rudnika uglja „Timbas“, u čijem se sastavu nalazilo 17 rudnika uglja. U tom razdoblju glavni zadatak bio je da obnovi rad svih rudnika i da u najkraćem periodu rudnici postignu predratnu proizvodnju. Već u toku 1947. godine postignuta je planirana proizvodnja, a tokom 1948. i 1949. i premašena.
Do 1965. godine obavljao je razne političke dužnosti u Timočkoj krajini: sekretar Sreskog komiteta Komunističke partije Srbije i predsednik Sreskog narodnog odbora u Knjaževcu, predsednik Okružnog narodnog odbora u Zaječaru, predsednik Okružnog zadružnog saveza, predsednik Okružnog odbora Narodnog fronta i predsednik Međuopštinske regionalne zajednice Zaječar. Godine 1965. postao je generalni direktor Rudarsko-topioničarskog basena „Bor“ i na tom položaju ostao sve do 1975. godine. Potom je bio predsednik Poslovne zajednice „Jugobakar“, član Predsedništva i predsednik Privredne komore Jugoslavije. Godine 1985. otišao je u penziju.
Bio je član Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije (CK SKJ) u tri mandata, član najužeg kabineta predsednika SFRJ Josipa Broza Tita, od 1965. do 1969. Godine, predsednik delegacije SFRJ u Interplanteranoj uniji, predsednik „Franko-jugoslav banke“ u Parizu od 1968. do 1972. godine. U više saziva biran je za narodnog poslanika savezne i republičke skupštine.
Naučni rad i publicistika
Pored društveno-političkog, bavio se i naučnim radom i publicistikom. Obajavio je više oko 40 članka sa temama iz privrede u raznim časopisima i listovima. Objavio je i nekoliko monografija sa temama iz privrednog i kulturno-istorijskog razvoja. Navešćemo samo neke:„Privreda Timočke krajine 1940-1990“, 1995.,„Osnovni ciljevi prvog petogodišnjeg plana i izgradnje zadružnih domova u Timočkoj krajini“, 2000. godine. Bio je jedan od pisaca knjige o Novom Koritu „Selo na Kadibogazu“, 2003. godine.„Sto godina borskog rudarstva 1903-2003“, „Knjiga o promenama Timočke krajine – juče, danas, sutra”.
Počasni je građanin grada Bora i od 2006. godine počasni doktor nauka Univerziteta Megatrend u Beogradu, u čijem je osnivanju učestvovao zajedno sa svojim sinom Mićom Jovanovićem 1989. godine.
Umro je 8. maja 2011. godine u Beogradu i sahranjen je u Aleji narodnih heroja na Novom groblju u Beogradu.
Navršava se prva decenija otkako se preselio u večnost naš Boško
Danas, na desetogodišnjicu Božinovog odlaska u večnost, sećamo se vedrog lika, neumornog stvaraoca i pregaoca, našeg Omladinca i s ponosom, svi mi koji smo ga poznavali i s kojim smo delili deo životnih radosti i uzbuđenja, još jedanput, najglasnije izgovaramo: Večna mu slava i večna hvala. Bor i Zaječar imaju ulice s njegovim imenom. Poslednje godine života proveo je u selu kojeg je posebno voleo, u dobrodušnom Zlotu. Mi Borani,Knjaževčani i Zaječarci, Timočani, uvek – do nezaborava, gajićemo uspomenu na svetao, čestiti lik velikog Čoveka, Srbina, otadžbinske gromade, našeg Božina – Boška Jovanovića.
