Bor, 2. jun
„Oprosti, majko sveta, oprosti,
Što naših gora požalih bor,
Na kom se, ustuk svakoj zrelosti,
Blaženoj tebi podiže dvor,
Prezri, nebesnice, vrelo milosti,
Što ti zemaljski sagresi stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute“.
Laza Kostić ostao je u našem narodu zapamćen po ovoj pesmi. Na pomen njegovog imena većina kaže „veliki pesnik“, a na pitanje šta misle o njegovom novinarskom radu često se čuje „pa zar je on bio novinar?“ Jeste. Laza Kostić je naš veliki književnik, ali i veliki novinar, svetski priznat novinar.
Laza Kostić, autor stihova koji se jednodušno svrstavaju kao najlepši u srpskom jeziku, a dovoljno je pomenuti: „Minadir“, „Đurđev stup“, „Preljubnice“, i naročito − besmrtnu pesmu kakva je „Santa Maria della Salute“; pisac „Maksima Crnojevića“, najznačajnije naše tragedije ispevane u Šekspirovom zamahu; odlični pozorišni i književni kritičar, esejista i prevodilac, bio je i sjajan komentator, analitičar, reporter i urednik.
Kostić se dugo bavio novinarstvom. U početku, njegovo pisanje po novinama bilo je prirodni sastavni deo njegovog književnog i javnog života. Pripadao je generaciji koja je, naročito posle krupnih problema u Austrougarskoj 1867. godine, osetila slast i on sam je uleteo u politiku onako veselo i bezobzirno kako su tadašnji još nedoučeni studenti uskakali u književnost. Kod Kostića ta privlačnost novinarstvu, međutim, nije bila samo prolazna opsesija i zanimljiva bitka, nego vremenom i mučno, pa i sudbonosno moranje, jer je jedino utočište. On će tokom dugih deset godina, pre prinudno nego sa istinskim zadovoljstvom, uređivati dva politička lista „Zastava“ i „Glas Crnogoraca“, svakako nijedan od njih onako kako bi voleo i umeo, ali tada mu je to bilo jedino zanimanje.
Ono što je malo poznato jeste njegova saradnja u svojstvu dopisnika agencije „Rojters“ ili uglednih listova kao što su londonski „Tajms“, bečka „Noje fraje prese“, i to da je bio izveštač za najveće francuske novine „Le Figaro“.
Njegovi tekstovi su okupirali francuske novine i naslovne stane. Šta se i kako dešavalo pre i posle Majskog prevrata na Dvoru, 1903. godine, čime je označen kraj dinastije Obrenovića, nije se znalo. Međutim, sa pojavom Kostićevih brzojava menjaju se stvari.
Kostić se slučajno zatekao u Beogradu u noći prevrata. Kao pretplatnik na list „Figaro“, koji mu je stizao u Sombor gde je živeo sa Julijanom Palanački, javio se redakciji u Parizu odmah posle prvih vesti o ubistvu na Dvoru. Narednih dana, na zahtev redakcije, poslao je 19 izveštaja i „Figaro“ ih je objavljivao od 12. do 26. juna 1903. godine. U njima su bili neobični njegovi potpisi (Kostich i K.). Nijedan izveštaj nije potpisan njegovim punim imenom i prezimenom, što je uobičajeno, pogotovu za takve ekskluzivne brzojave koje je redakcija označila da su od njenog posebnog izveštača i dopisnika.
Tih dana u Beogradu slanje izveštaja u Pariz bilo je posebno otežano zbog toga što je granica Srbije bila zatvorena. U panici i konfuziji u Beogradu, Kostić se poneo kao novinar vrhunskog umeća. Ti brzojavi bili su dramatični, ali i originalni. Zadivljuje to što je Kostić, tada u 62. godini života, poslao Parizu čak šest izveštaja za samo tri sata. Kostićevi brzojavi nose datume: 11, 12, 13, 14, 16, 17, 24, 25. jun. Bili su to njegovi najuzbudljiviji novinarski dani.
U nekoliko brojeva stoji naslov „Beogradska drama“, pa je to podstaklo urednika lista „Figaro“ da u Beograd uputi svog novinara Emila Bara. On je u Beogradu boravio samo dan-dva, međutim, Bar i nije imao šta da javi. Nema ni jednog telegrama sa njegovim potpisom. Očigledno da reporter svetskog lista nije dorastao Kostiću!
Laza Kostić je dokazao da je dobro poznavao novinarsku praksu: znao je kako se piše i izveštava za velike evropske listove, koje je godinama redovno pratio i u kojima je ranije imao prilike da sarađuje. Njegovu novinarsku veštinu krasila je i još jedna ne manje važna osobina. Bio je brz u izveštavanju. Pratio je događaje iz sata u sat i odmah pisao i slao tekstove.
Njegovi izveštaji imali su tada velikog odjeka na čitavom evropskom području i šire. I danas predstavljaju dragocene izvore za proučavanje kraja dinastije Obrenovića. Ne samo zbog izveštavanja o kraju poslednjeg Obrenovića, nego i zbog brojnih političkih uvodnika i komentara, temeljnih analitičkih članaka o problemima oslobođenja srpskih zemalja, zatim književnih i pozorišnih kritika, kao i satiričnih stihova i epigrama. Negovao je skoro sve žanrove novinarskog izražavanja i u svima, baš kao i u književnosti, pokazao izuzetan dar, veštinu i sposobnost uočavanja pojava i problema i njihovog jasnog predstavljanja čitaocima.
Tek 90 godina kasnije, saznalo se da je naš Laza Kostić bio u rangu čuvenog Egona Ervina Kiša iz ratnih dnevnika iz 1914. i 1915. god, ili Hemingveja iz pada Pariza. Laza Kostić se sa svojim duhom, znanjem enciklopediste, ogromnom kulturom, velikim srcem, a naročito moćima svojih reči, mogao meriti sa najboljima iz svetske štampe.
Važno je pomenuti da je bio i prvi predsednik Srpskog novinarskog udruženja 1883. godine. U izveštajima Laze Kostića vidi se da je obazriv izveštač, koji ume ne samo da izvesti o glavnim događajima nego i da opiše atmosferu, ukazujući i na sve ono o čemu se govori, a što nije provereno, niti se može proveriti.
