OKRUTNA ŽIVOTNA STVARNOST

Bor, 04.07.2020. MCBor – Piše Dodić A. Dragi    – ŽIVOTNA STVARNOST   – Prvi deo                                                                                                                                                                                                 

               Dragan Stojmenović, zaposleni Narodne biblioteke u Boru, realizuje projekat koji prikazuje prošlost grada Bora sa višedecenijske vremenske distance kroz foto – retrospektivu. Nju čine pažljivo odabrane fotografije i reprezentativno selektovani impresivni kadrovi nekadašnjih majstora fotografije u rudarskom gradiću. Ta selekcija fotografija je zamoran posao koji traži vreme i strpljenje i to je, van svake sumnje, za svaku pohvalu. I priznanje tog pregalaštva čine mnogi pojedinci koji su sebe prepoznali ili razaznali negdašnji demodirani, pomalo arhaični urbani izgled sadašnjeg Bora.  Grad koji ubrzanim koracima korača da svoja blaga iz utrobe zemlje izvadi, preradi i komercijalizuje velikim profitom. Hajde da malo prikočimo sa tom brzinom eksploatacije rudnog bogatstva da bi produžili radni vek Borskog rudnika.

Dete bez roditeljske ljubavi i podrške je slabašno

                Mnoštvo je prisećanja, asocijacija savremenika na pojedinosti fotosa. Gledanje tih fotografija pobuđuje u čoveku uspomene na prijatne emocije nekada doživljene, ali i podseća na sumornu svakodnevicu preživljavanja u nehumanim uslovima življenja. Videti sebe na fotografiji ushićuje, ali i udubljivanje u detalje bednog života u teskobnim stambenim uslovima može dovesti do naviranja suza i njima ovlaženih obraza. Izvori sreće su ograničeni i uvek je pstojala bespoštedna borba sa konkurentima da bi bio ozaren nekim izvorom životne blagodati. 

Problem je što je dete, bez roditeljske ljubavi i podrške, slabašno, njegove moći su skoro nikakve. I nikakvi izgledi da primiriše, a kamoli da okusi slasti izvora sreće. I vetrovi sudbine mogu olako da ga oduvaju sa pozornice života. Posebno su atraktivni prizori ovekovečeni fotografijama koji svedoče na izričit način o životu rudara, metalurga i tadašnjim sportskim manifestacijama građana Bora. To su vremena partijskog jednoumlja komunista.  Sada je to političko i ideološko jednoumlje raspodeljeno, srazmerno snazi političke stranke.  Postoji sijaset besplodnih i jalovih političkih opcija. Političke stranke su bez ikakvih programskih ideoloških i političkih opredeljenja.  A možda su i time neki stubovi društva dovedeni u pitanje, da su njegovi temelji podlokani, ozbiljno uzdrmani.

 Sudbine ratnih veterana

               Pre nego što otpočnem sa komentarisanjem konteksta fotografije na panou ispred Narodne biblioteke u Boru, osvrnimo se na sudbine ratnih veterana. Po prestanku ratnih dejstava i izvršene demobilizacije, odlaganja oružja i ratne opreme u vojne magacine – spremišta, neizvesne su njihove sudbine. Po formalnom ili neformalnom prestanku rata i povratkom u civilno društvo, bivši ratnici bivaju skrajnuti u ćorsokak, bačeni u zapećak, nezbrinuti, zanemarivani. To je fenomen na globalnom nivou. Moj otac nije bio indoktriniran ideologijom komunizma.  Tako da nepismenom seoskom mladiću – demobilisanom bivšem partizanu, nisu bila širom otvorena vata napredovanja u partijskoj hijerarhiji i uživanja privilegija.

               Neobjašnjiiv je, neshvatljiv i nedokučiv razlog takvog ponašanja države i lokalne zajednice prema ratnim veteranima. Retki su ratni veterani koji profitiraju iz rata, kao što su neki pripadnici paravojnih formacija u poslednjim građanskim ratovima na prostoru bivše SFRJ. Ratova sa toliko razmaha i rasplamtelosti, pokrenutih nacionalističkim politikama političke i intelektualne elite bivših zbratimljenih socijalističkih republika. Republike koje su bile ujedinjene geslom najvećeg sina hrvatskog naroda, druga Tita: “Čuvajmo bratstvo i jedinstvo naših naroda i narodnosti kao zenicu oka”.

ŽIVOTNA STVARNOST – da se zaštite Srbi

Neke srpske paravojne formacije, obilato finansirane i potpomognute državom i njenim službama bezbednosti, profitirale su. JNA je bila u rasulu, rezervisti ignorisali poziv za mobilizaciju.  Izlazile su iz zone ratnih dejstava sa pretovarenim šleperima i kamionima raznovrsne robe. Pa brate, rat može biti unosan biznis. Na nekim područjima gde su takve formacije dejstvovale, pustoš ili nešto malo srpskog življa, proređenog i desetkovanog. Ne preteruj, mi smo branili srpsko stanovništvo od drugih naroda, neprijateljski nastrojenih prema Srbima. Jedino što preostaje jeste da se molimo Bogu da narod vode mudri i dalekovidi pojedinci. 

 Paravojska je bila oruđe sulude državne politike.

Paravojni militanti na protivničkoj strani na području nekih bivših socijalističkih republika, delovali su na svojoj nacionalnoj teritoriji. I polako su se, uz neogranićenu pomoć zemalja Zapada i islamskih država u ratnom materijalu, a bogme i u ljudstvu (oficirski i borački kadar), transformisali u regularnu oružanu silu. Upotreba grube vojne sile nije način da se zaštite Srbi i njihov etnički prostor van matične države, u dijaspori. Pribeći tome:  samo kao nužnost i krajnja opcija. Porazni su rezultati korišćenja JNA za zaštitu srpskog etnosa izvan matice. Čini se da su građanski ratovi u poslednjoj Jugoslaviji: uzroci, akteri, spoljni infiltranti, tok, u priličnoj meri nepoznanica.  Liči na neki galimatijas, nešto nerazmrsivo za laičku i istoriografsku intepretaciju. Svaka involvirana, uključena strana tvrdoglavo zastupa svoje stavove i pristrasno tumači tragične ratne događaje i po učesnike i po civilno stanovništvo. 

  Lična drama – ŽIVOTNA STVARNOST

              I bi razveden brak između oca i mati zbog odsustva ljubavi i prisustva mržnje i ljubomore. Osećanje snažne odbojnosti između njih izazivali su i raspirivali bliski očevi prijatelji i srodnici po usvojenju, po nekom imućnom Dodi. On je bio  graditelj prvih železničkih pruga u kraljevini Srbiji i na poziv bugarskog cara i u carskoj Bugarskoj. Doda je, nakon smrti svoja tri sina u uzrastu od 15. do 18. godine, usvojio mog dedu, već slugu i jednog oca sa sinom. Stvarno i mesno nadležni sud socijalističke države u Skoplju, poveri decu na starateljsvo ratnom veteranu, koji je jurcao za svakom suknjom i kukovima žene koji zanjišu. I koji do kraja svog relativno kratkog života, beše zavisnik od toksične alkoholne supstance. Prvu čašicu rakije ispijao je sa ekspresivnim mrštenjem i vidljivim snebivanjem. 

I Gospod Bog zapovedi : „starije dete da se stavi pod strogi režim patnje i psihičke torture.  Ako preživi da podnese izveštaj o teškoćama i problematici preživljavanja (upravo to činim). Neka mladi Borani iz tog zlosretnog iskustva i dramatičnog iskušenja izvuku pouke i nadahnuće za svoju životnu borbu : za uspeh u školi, na fakultetu, na poslu u svom zanimanju i za najvažniju stvar – naklonost voljene osobe.“ Zapovest je ucelosti izvršena. Hvala ti Gospode. Amin !

Bor – ŽIVOTNA STVARNOST

              U Bor se nastanjujem nakon završena četiri razreda osnovne škole na makedonskom jeziku, u selo Tekija (turska reč, toponim za naseobinu sa verskim objektom, džamijom). Selo se nalazi između železničke magistrale Beograd – Skoplje i auto – puta “Bratstvo i jedinstvo” (gradili ga akcijaši na saveznim radnim akcijama), na sredokraći između Kumanova i Skoplja. Na brdu koje nadvisuje selo, Rusi izgradiše rafineriju nafte sa emisijama štetnih gasova koje vrše devastaciju prekrasne pitomine. Tako se narušava neverovatno prijatna mediteranska klima, bez oštrih zimskih hladnoća, koja prodire dolinom reke Vardar do atara sela Tekije i dalje. Pedesetih godina prošlog veka, na navaljivanje Josipa Broza Tita, po bilateralnom sporazumu socijalisičke Jugoslavije i Turske, izvršeno je masovno iseljavanje Turaka iz Makedonije. Tako je ostvaren cilj izmene etničke strukture stanovništva u Makedoniji.

              Moj otac, već zapošljen u Borskom rudniku, sa dvojicom braće, otkupljuju jedno imanje sa vrlo plodnom zemljom i kućom od jedne turske porodice koja se seli u svoju matičnu državu. Najpre sam stanovao sa ocem u rudarskoj koloniji, u jednoj od dugačkih prizemnih francuskih zgrada sa desetak kreveta. To je bilo malo rudarsko naselje za kolektivni smeštaj rudara i topioničara, na “Severu”.  Kada je pristigao brat, nekoliko puta smo se selili po gradiću. Sećam se da smo mesec dana nas trojica prebivali kod jedne izuzetno elegantno popunjene mlade žene.  A moj otac takoreći sićušan, srednjeg rasta spram grdosije od žene i prevelikih ženskih karakteristika i zbog očigledne greške u izboru seksualnog partnera i evidentne seksualne disparatnosti, neusklađenosti, raskinuo je bledu emotivnu vezu.

Ćira na osmom kilometru

           Kod stajanke „ćire“ na poslednjoj železničkoj postaji pruge uskog koloseka na osmom kilometru, na relaciji Zaječar – Bor, na početku šeste decenije dvadesetog veka,  prvi put sam omirisao gorak i opor miris dima iz dimnjaka koji se nazirao u daljini.  Iz njega  je, kao iz grotla vulkana, sukljao pomahnitali oblak otrovnih gasova, kasnije saznah, kao produkt topljenja bakronosne rude. Taj impresivni razočaravajući i nezaboravni doživljaj zagađenja životne sredine bejaše nedvosmislen zloslutni nagoveštaj onoga što mi se sprema.  

I od tog trenutka započinje borba za preživljavanje jednog nevinog deteta koje ništa nije skrivilo ni čoveku ni Bogu. Otac, neizlečivi alkoholičar, sa ratnim zaslugama za slobodu svog naroda  u oružanoj borbi protiv germanskog, nacističkog zavojevača. Dva puta teško ranjavan, sa devet ratnih odlikovanja. Uvodi me u jedan svet gde sam izgladnjavan, ponižavan, zanemarivan, prepušten samome sebi, bez ikakve tople roditeljske ljubavi i pažnje. I bez ikakve brige i podrške ustanova socijalnog staranja. Koliko je meni ukradenih dečijih radosti i umesto toga počastvovan permanentnim psihičkim uznemiravanjima. Moje preživljavanje u okrutnim životnim okolnostima svrstava me u plejadu onih mladih ljudi koji uspevaju da savladaju žestoke udarce sudbine. I na kraju da budu sasvim normalni ljudi i da čak budu najbolji djaci svoje generacije.

Prisećanje, evociranje groznih momenata je, sa stanovišta individualne psihologije, jeziva stvar.

Nad žrtvom se vrši na taj način ponovna viktimizacija, po drugi put postaje žrtva zle sudbine. Bedne porodične prilike me nisu slomile, instinktivno sam potražio spas u fizičkoj kulturi. Ove retke pišem zahvaljujući Njenom Preuzvišenom i Blagorodnom Veličanstvu Fizičkoj Kulturi, a ne ljudima i ne meni, apsolutno ne meni. Programirana fizička aktivnost, upražnjavana sa gvozdenom disciplinom, uprkos gladi i povremenim duševnim rastrojstvima, je bila stožer za koji se je grčevito držala moja psiha i normalnost mentalnog zdravlja. Kao detetu i u ranoj mladosti, kao tinejdžeru, Damoklov mač je visio o tankoj niti nad mojim vratom.

Postojali su grandiozni izgledi da moja ličnost, pod pritiskom neizdrživih okolnosti, bude razorena, pretvorena u bezvrednu kreaturu u psihološkom i intelektualnom pogledu. Oporavak je dugo trajao po prestanku psihičke torture. Kada sam se, neposredno po završetku gimnazije, požalio jednoj mojoj divnoj školskoj drugarici da mi zuji u glavi, jer sam verovatno imao neki benigni neurološki poremećaj, a ona ni da trepne, izlanu:”Pa, prazna tikva zveči”. Oćutah po običaju, ne komentarisah njenu nazovi saosećajnost. Ne smeš se svakome poveravati, jer će tebe i tvoje probleme izvrgnuti ruglu i to biti predmet njihovog ciničnog podsmeha i sladostrasnog smejuljenja.

 Nerešena stambena problematika

                 Deskripcija stambenih objekata i stambene jedinice u kojoj je živela porodica prvoborca je sledeća. Pasažom – prolazom između visokih ciglanih zidova susednih zgrada, ulazi se u skučeno dvorište, ali dovoljno prostrano da iz njega, sused, golubar Vlasta, nadgleda i doziva svoje miljenike – golubove. Na desnoj strani puta prema tadašnjoj opštinskoj i sadašnjoj gradskoj kući, nalazio se jedan kompleks privatnih najamnih stambenih zgrada, ubzo nacionalizovanih po iseljenju. Zgrade su bile jedna uz drugu i činile jedinstvenu celinu. Zbog gradnje zdanja glavne pošte i ostvarenja drugačijeg urbanističkog i prostornog izgleda središta borske varošice, srušen je početni deo. Drugi deo i dalje postoji ispred zgrade gradske uprave, preuređen, rekonstruisan i dograđen.  

Zbog gradnje železničke pruge Bor – Beograd, porušena je i leva strana puta prema negdašnjoj zgradi opštinske uprave. Ispred te zgrade bila je neka udolina i kolovoz od ove zgrade nastavljao se je, pravio polukrug po obodu udoline. Put je vijugao i prolazio ispod nadvisine, na čijoj je zaravni dvorište osnovne škole “Vuk Karadžić”, koju sam pohađao po prispeću u Bor, moj grad pakla i stradanja. Izgrađen je najpre nadzemni deo tunela železničke pruge prema Majdanpeku, Požarevcu i Beogradu u dužini od nekoliko stotina metara i zatim nastavljeno sa probijanjem podzemnog dela tunela. Na nadzemni deo tunela nasipano je kamionima tone i tone kamena tucanika. Isitnjeni kamen pokriven je slojem plodne zemlje, radi sadnje mladica drveća budućeg gradskog parka, koji se prostire ispred sadašnje gradske kuće.

Mladi naraštaji ne znaju za postojanje tog tunela

Prestankom saobraćaja vozova na relaciji Bor – Beograd, mnogi od nas zaboravljaju, a mladi naraštaji ne znaju za postojanje tog tunela. Srušenu levu stranu puta prema zgradi opšine su činili: prostrana kafana “Crni vrh” i trgovinske radnje i to je sada deo gradskog parka. 

             U sivoj, obesmišljenoj stvarnosti, melem za moju rastrzanu i obespokojenu dušu bejaše slušanje tek otpevane pesme giganta narodne muzike, barda starogradske pesme, Predraga Gojkovića Cuneta. “Kafu mi, draga, ispeci”, koja je kao pesma slavuja odjekivala sa susedovog radija u dvorište. Ova pesma u narodnom melosu, je već bila ispevana od drugih interpretatora. Novu, poslednju verziju pesme, Cune u početku je odbijao da interpretira. Interpretacija te pesme od strane Cuneta, je originalna, milozvučna, krase je inspirativna i neprolazna melodika i ritmika. Odakle takav naziv pesme? Draga, dragana, mila ljubavnica, milosnica, treba da u očekivanju svog dragog i njegove mile pojave, da po svom ukusu i mirisu, a koji su već dragi voljenom, dragom, ispeče kafu, a on će joj uzvratiti nežnim zagrljajima, ljubljenjem i milovanjem.

             Verovatno se i osamljeni zaljubljeni par Engleskinje i Engleza. Ili doseljeni par Srbina i Srpkinje, ili Vlaha i Vlajne, nakon popodnevnog ritualnog ispijanja čaja. Dopremljenog sa bivših kolonijalnih poseda, prepušta jedno drugom u ispoljavanju svojih tananih i nežnih ljubavnih osećanja. Kafa i čaj sadrže supstancu kofein koja pobuđuje romantičarske maštarije. I uzrokuje nezaboravne romantične doživljaje onih koji se vole kradom, povremeno ili zauvek. Fizičkim i hemijskim promenama kod pečenja kafe, dolazi se do prijatnog mirisa i poželjnog ukusa kafe. Nakon toga je sledilo usitnjavanje, mlevenje zrnevlja pečene kafe u mlinovima za kafu i kao takva spremna je za kuvanje.

O kafi

              Samo ograničen dnevni unos kafe, zavisno od organizma osobe, ima pozitivan učinak na mentalne funkcije i dobrobit srca, na pobuđivanje srčanog ritma. Preterivanjem u unosu, kafa postaje kancerogena supstanca, odnosno dolazi do izražaja njena kancerogenost. Takođe, dugotrajno praktikovanje kafe ujutru na prazan želudac, može započeti inflamacijom – upalnim procesima i  okončati se kancerogenim izraslinama. Od pržene, po zdravlje kancerogene materije, spravlja se šolja kafe. Zadivljujuća je jednostavnost izražavanja najplemenitih osećanja dragog prema dragoj u pesmi. Uostalom, iz ovaploćenja  ljubavnih osećanja stvara se i rađa novi čovek. Hedonista okružen ljubavlju i snabdeven svim potrebama ili stradalnik koji proklinje dan i trenutak svog pojavljivanja na sceni ovozemaljskog života. Tekst pesme, sa tri refrena, glasi:

                U pesmi, dragana, draga, mila ljubav, najdraža, zbog nevere voljenog i ljubavi darovane drugoj, otkazuje toplinu i srdačnost svojih iskrenih i divnih emocija prema dragom. Emocija koje izviru iz njenog srca i preplavljuju njenu dušu.

                 Blistava lepota melodije pesme : “ Kafu mi, draga, ispeci ” je tiho i tugaljivo pozdravila Cuneta na komemoraciji i ispraćaju na večni počinak. Briljantna izvedba ove pesme od strane Cuneta je okrepljenje za ljudsku dušu. Cune je mogao, po njegovim rečima,  da vokalnim kvalitetima i glasovnim mogućnostima nadvisi  “Kafu mi, draga, ispeci ”.

Izbavitelj iz stambene bede

              Rajko Laban, rukovodilac borskog Vodovoda. Predsednik udruženja boraca NOR-a, je na neki posredan ili neposredan način saznao za tešku stambenu situaciju očeve porodice. Pozvao je i odveo na lice mesta Rajka  Čukića. Vrsnog novinara – dopisnika dnevnog lista “Politika “ iz Bora, u periodu od dve decenije. Zatim početkom osamdesetih godina prošlog stoleća prelazi u redakciju “Politike “ u Beograd, gde prati rudarstvo i metalurgiju. On proverava  i sagledava našu  stambenu situaciju. Redakcija “Politike “ objavljuje njegov tekst. Članak sa opisom uslova stanovanja. Postavlja pitanje: Da li jedan prvoborac treba sa porodicom da životari u bednim stambenim uslovima.

Ubrzo dolazi fotograf lista “ Kolektiv “, Dragoljub Mitić. Razmešta nas po sobici, da bi se što vernije prikazali na fotografiji uslovi stanovanja i uslovi pod kojima dva deteta, dva sina prvoborca uče, savladavaju novu lekciju. Ova fotografija sa prigodnim tekstom objavljuje se u listu “ Kolektiv“. Nakon toga sledi dodela jednosobnog komfornog stana od strane radne organizacije Topionica. Rajko Laban mi je u više navrata napominjao da je on najzaslužniji za dodelu stana mom ocu.

Putovanje kroz život

                U tom stanu nastavljeno je moje putovanje kroz život od nemiloga ka nedragom. Osamljen u sobi, iznenada doživeh kao školarac najteži i najstrašniji psihički slom ličnosti. Osetih bukvalno da gubim prisustvo duha, da polako nestaje moja psiha, da tonem u nepovrat, da dotičem  neko dno i onda  primećujem da se postepeno  penjem uvis i udaljavam  od toga dna. Sve to traje minut – dva i ja se vraćam na normalu, sačuvao sam svoje mentalno zdravlje. To poniranje, tonjenje u besmisao nepostojanja bilo je protkano osećajem straha očajnika i pitanjem: pa šta se meni događa. Pored fizičke kulture, mogu da zahvalim genima nekih mojih sjajnih nesalomivih predaka koji nisu  dozvolili da postanem  biće bez svesti i ostanem  bez ljudske duše. O čemu svedoči ta fotografija? 

             U kadru fotografije nalaze se: dva školarca i otac koji sedi na ivici kreveta sa primerkom dnevnog lista “Politika”. Raspoznaju se neki plastični komad nameštaja – natkazna i drveni sanduk, na kojima smo brat i ja otvorili knjige i savladavamo nove lekcije, svaki za svoj razred. U uglu sobička, sa desne strane posmatrača slike, je moj brat Nove. U sredini kadra sam ja, a neko kaže za sebe da je malenkost, manji od makovog  zrna. Ipak najviše volim umerenost i skromnost, pa i u predstavljanju sebe.  Jedino sam nemilosrdan prema sebi i neumeren u upražnjavanju fizičkih aktivnosti, pešačenja i uspinjanja. Ali pod budnim okom idem do krajnjih mogućnosti izdržljivosti. Isprobavanje tih mogućnosti činim samo neopterećen unosom hrane, takoreći gladan i nakon dobrog odmora, opuštanja. Skoro saznadoh da ovu moju vrlo efikasnu i plodotvornu taktiku vežbanja, uz prethodni ograničeni unos samo tečne hrane, primenjuju i neki srpski vrhunski sportisti.

Dositej Obradović

              Kada je Dositej Obradović, jedan od dva najveća prosvetitelja srpskog naroda u novijoj istoriji, u zatišju i predahu borbi i bitaka za nacionalno oslobođenje protiv Turaka, prolazio u šetnji pored neke kule, gde je vožd Karađorđe obitavao, primetio je Dositeja i pozdravio ga. A ovaj mu je, nakon otpozdrava,  uzvratio u smislu : „Vožde, ti si sada visoko, ako padneš, to će biti težak pad, to će biti katastrofa“. Zlatno pravilo umerenosti tebi čuva vitalnu energiju za nepredvidive i odlučne okršaje u životu : i to sa samim sobom, sa drugima i sa ćudima prirode.

               Razmere sobice se mogu proceniti u metrima, širina je očigledna iza leđa dva deteta, a dužina bi bila dužina dva gvozdena kreveta i još oko jednog metra dužine. S desna od ulaza, pregradni zid je odvajao  sobicu od poljskog  WC – a. Do dečijeg kreveta je na vrlo maloj distanci (dva – tri centimetra), bio krevet vanbračnih supružnika, na kome je vanbračna supruga ispunjavala svoje vanbračne obaveze. Silom prilika, morali smo biti neposredni svedoci noćnih seksualnih aktivnosti svog oca. Kazivati o tome nije problem, već može biti samo predmet podrugivanja i podsmeha. Stresno je i ponekada veoma rizično svedočiti o izvršenim protivpravnim radnjama i nečasnim rabotama lica koja se opredeljuju da bez motike dođu do para i blagostanja. Ljubljenje i grljenje odraslih na javnom nestu, naočigled prolaznika, sablažnjava javnost.

Nevenčana žena

                Nevenčana žena je, možda sa lastama, odletela iz vanbračnog gnezda mog oca izvesno vreme pre dotičnog fotografisanja, poziranja za list „Kolektiv“. O nesuđenoj maćehi imao sam vrlo loše mišljenje, jer je ostavljala negativan utisak : neobrazovana, priprosta, nesnalažljiva, neinteligentna. Kolika je bila teskoba stambenog prostora pokazuje i to da je kesicu brašna pomešala sa kesicom gipsa i njime zapržila jelo. Kod podstanara te sobice nije bilo nepovoljnih reakcija želuca, digestivni trakt je to solidno razgradio. Po pričanju njene rođake, uskoro se je zakonito udala, prešla kanal Lamanš, imigrirala u Ujedinjeno Kraljevstvo. Rodila je dva divna sina, uprkos dva abortusa koja je znalački obavila neka Ciganka, sada to Romkinja, verovatno sa nekim medicinskim znanjima i veštinama i nije bilo problema za sledeće trudnoće. Napred rečeno znači da ne treba o nekome suditi brzopleto, naprečac. I hrišćanski nazori ne savetuju da se drugom čoveku sudi. 

ŽIVOTNA STVARNOST

                Čini se da je najbolje donositi konačne moralne sudove o nekome tek kada napusti ovaj svet živih. I u nekoj imaginaciji, na nebu, podnosi raport Bogu ili njegovim opunomoćenicima izveštaj o svojim delima ili nedelima na planeti. Nakon toga razvrstava se ili u večno nebesko carstvo ili u pakao da iskupi svoja sramotna dela i ponašanja. To je nemoguće, nedobronamerni ljudi iz mržnje, zlobe, pakosti i zavisti vrše omalovažavanje nečije ličnosti pogrdnim oslovljavanjem nazivima ničim grešnih životinja. Na taj način  se istovremeno anatemišu i prikazuju u ružnom svetlu i čovek i životinja. Maliciozni, pakosni pojedinci, na taj način,  kada uvredljivo vrednuju drugog, za trenutak prenebregavaju neke notorne evolucione naučne  činjenice. Ljudska vrsta  ima sa tim životinjama daleke zajedničke  pretke koji potiču iz jedne grane u evoluciji životinjskih vrsta. Posebno je intrigantno nazvati nekoga majmunom, čovekovog najbližeg srodnika, jer time vređa svog dalekog rođaka. 

 Večito pitanje : biti ili ne biti

                Najteži i najkritičniji period u životu je vreme od petog do osmog razreda osnovne škole, koji je verovatno temeljno uticao na formiranje moje ličnosti i mog karaktera. Dva bitna obeležja tog perioda čine doživljeno treće zverstvo u životu i skoro totalna amnezija na jedan period u životu. Izbrisano je sećanje na školske drugove i drugarice sa kojima sam se obrazovao i vaspitavao za život odraslog čoveka i zaborav da sam bio đak generacije. Likovi, imena i prezimena školskih drugova i drugarica bejahu izbrisani iz moje dugoročne memorije za sva vremena. Sećanja mogu biti oživljena aktivacijom, stimulusima nekih moždanih regija gde se skladište infomacije o doživljenom ili nekim psihoterapeutskim metodama.  

U mom slučaju obnavljanje sećanja su vršili moji bivši školski drugovi u jednom dužem periodu kada su mi se predstavljali kao školski drugovi. Znao sam da se to odnosi na osnovnu školu, jer sa gimnazijskim školskim drugaricama i drugovima je sasvim druga priča. Najčešći razlozi amnezije su: staračka demencija, teške fizičke i druge povrede moždanog tkiva i neurodegenerativne bolesti Alchajmera i Parkinsa.

Druženja u osnovnoj školi

                Moja amnezija je bila psihogena, uzrokovana svakodnevnim psihičkim maltretiranjima.  Kao izgladnelo, poluuhranjeno dete nisam imao osmeh na licu, nisam imao energije za bilo kakve dečije igre i druženja u osnovnoj školi “Vuk Karadžić”. I tako, na jednoj izložbi slika u isturenoj galeriji borskog muzeja, zevam u eksponate i prilazi mi jedan korpulentan sredovečan čovek, predstavlja mi se kao školski drug i oslovljava me po prezimenu, a ja zinuo u njega. On primećuje da ja nemam pojma o bilo čemu pa i o tome da se ne sećam njega.  Otvoreno, brutalno, on će meni: “Dodiću, ti imaš amneziju”. Bio sam prestravljen tim rečima, zaista su me duboko dirnule. Ovaj bivši školski drug je imao zaposlenje u RTS – u, gde je briljirao u muzici kao zanimanju. On je znatno doprineo unapređenju kvaliteta umetničkog izražavanja crkveno – gradskog hora “Sveti Đorđe” u Boru.

ŽIVOTNA STVARNOST – amnezija

                Sopstvena amnezija na prethodno pomenute stvari je nepobitna činjenica. Na te stvari ili uopšte nisam obraćao pažnju i nisu bile percipirane i zbog toga ih nisam memorisao. Verovatno su navala i prenatrpanost porodičnim neprijatnim iskustvima zatrpali likove i imena školskih drugarica i drugova. To je bila tolika visokostepenovana introvertnost prema neposrednom okruženju, prema drugim učenicima.  A istovremeno maksimalna ekstrovertnost prema prezentaciji nastavnog sadržaja od strane nastavnika.

O čemu propovedaš

 Čoveče, o čemu pripovedaš, to je nemoguće. Ljudska ličnost je ili introvertna ili ekstrovertna, ne može biti takvog dvojstva u jednoj ličnosti. U pravu si. Ta varijanta je moguća samo kod bipolarnog poremećaja ličnosti, gde imamo nagli duševni i intelektualni uzlet i neočekivani strmoglavi pad mentalne energije. Ja samo iznosim činjenice i moju procenu i sagledavanje tadašnjeg psihičkog stanja u izričitoj nameri da budem objektivan i da bude istinito moje kazivanje o preživljenom. Amnezija može biti delimična i potpuna, totalna. U mom slučaju, u pitanju je delimična amnezija. Iz dugoročnog pamćenja za večita vremena bila je prekrivena velom zaborava činjenica da sam bio najbolji učenik u generaciji u osmoletki.  A na to su me podsetila dva školska druga. Polubrat i polusestra su u ormanu pronašli zaturenu knjigu kojom se nagrađujem kao đak generacije, da sam u generaciji osmoletku završio kao najbolji učenik.

Psihičko stanje

                Moje psihičko stanje za vreme pohađanja nastave u osnovnoj školi “Vuk Karadžić” je uporedivo sa stradanjem palestinske dece na okupiranoj palestinskoj teritoriji. Ta deca se podvrgavaju nečovečnom tretmanu od strane izraelskih vojnika i izraelskih vojnih pravosudnih organa. Ta deca stradaju zbog spontanog dečjeg bunta protiv okupatorskog režima neslobode i ugnjetavanja. Po pismenom priznanju krivice, izlaze iz izraelskih zarvora sa mentalnom zbunjenošću, uznemirenošću, dezorijentacijom, maksimalnom introvertnošću i hladnoćom, nezainteresovanošću za roditelje i rodbinu. Isti takav osećaj i raspoloženje imao sam po napuštanju nekakvog doma i pristizanju u osnovnu školu “Vuk Karadžić”.

Treće zverstvo nad nemoćnim detetom

                Hajde da vidimo kako je izgledalo, po redosledu događanja, moje treće doživljeno zverstvo sredine prema meni. Zverstava ljudi (i maloletnih i punoletnog) koji su bezočno kidisali na integritet bespomoćnog deteta. Dete koje je tri puta ukupno bilo prepušteno na milost i nemilost sadizmu i nemilosrdnosti drznika i izroda koji nisu mogli da kontrolišu svoje nagone i savladavaju sebe. Ha, ha, ta tvoja zverstva se sada zovu stresovi, grešiš u stručnoj terminologiji.  Ali do kraja života, zbog intenziteta pretrpljene duševne patnje, za mene to bivaju zverstva i ništa manje. Divlja grabežljiva zver surovo i bez pardona nasrće na bepomoćnu i usamljenu jedinku – plen i brzo ga umtrvljuje.  Bezosećajni, sadistički nastrojeni pojedinci koriste tu divljačnu taktiku nasleđenu od prepotopskih, veoma davnih predaka prema nemoćnom pripadniku svoje visokorazvijene životinjske vrste, ali naslađuju se mučenjem žrtve. 

ŽIVOTNA STVARNOST – pozornica zverstva

                Elem, pozornica zverstva je prostrana sala za fizičku kulturu osnovne škole “Vuk Karadžić” u Boru. Sala je krcata učenicama i učenicima koji trčkaraju, jure se, sala odzvanja od dečije cike i vriske, a ja smlavljen, snužden, stojim u mesto i gledam sve to. Oko sokolovo nastavnika B. opaža da sam na čas fiskulture došao u pantalonama, sa obnaženim grudima. Strelovito se ustremljuje na mene kao soko na plen i sledi pitanje: “Gde ti je šorts”? Replicirah da ću da kupim šorts kada mi otac primi forcuš. Na moju verbalnu reakciju bio je tako razbešnjen, raspomamljen, dospeva u stanje nekog teškog psihotičnog stanja i histerije.  Grubim, bezosećajnim ručerdama, iznenada počinje nekoliko minuta da cima i drmusa moje pubertske sise i tom prilikom izgovara cinične, ponižavajuće reči: “A, šta kažeš, kada ti otac primi forcuš”.

ŽIVOTNA STVARNOST – nekontrolisana dreka

Zabezeknut, isprepadan, netremice i tupo sam zurio u svog zločinitelja. Zapazio sam njegove iskežene grimase lica u trenucima histerične. Divlje, nekontrolisane dreke na mene što sam prekršio pravila odevanja na času fizičke kulture. Nakon mog odgovora, nisam progovorio nijednu reč. Njegove negativne vibracije usmerene ka meni su bile kao strujni udar visoke voltaže. Bejah oduzet, nervni slom kratkog trajanja lišio me je na kratko vreme moći za kretnju i racionalnu obradu informacije, ubrzo pristigle u moju glavu, da sam napadnut, da sam u životnoj opasnosti.  Ako psiha strada. Može se očekivati samo buduće vegetiranje uz obilato korišćenje psihofarmatika. U slučaju deteta, to bi zaustavilo emocionalni i kognitivni razvoj njegove ličnosti. I eto, ovaj evidentan čin pedagoškog nasilja i najgoreg zlostavljanja i degradiranja dečije ličnosti nije obuhvaćen mojom amnezijom.

Čovek trajno memoriše

Čini se da čovek trajno memoriše samo vrlo lepe ili samo vrlo ružne stvari, pod uslovom da su u momentu odigravanja te stvari izazvale snažnu emocionalnu reakciju i time regisrovane u delovima mozga zaduženim za memorisanje. Reč forcuš (Vorauszahlung ) je nemačkog porekla, koju su radnici Borskog rudnika, izvesno vreme po oslobođenju od Nemaca, koristili za unapred isplaćen deo mesečne plate. Korišćenje srbiziranog termina nemačke reči za akontaciju mesečne zarade za vreme nacističke okupacije Borskog rudnika, samo potvrđuje jednu istorijsku činjenicu. Radnici iz kontigenata radne snage, koje je, na zahtev civilnog nemačkog gospodara Srbijom,  general Milan Nedić, slao, upućivao na rad u Borski rudnik, bili su plaćeni za svoj rad. Imali su mesečne prinadležnosti, nasuprot logorašima kao robovskoj radnoj snazi. Milan Nedić je najkontroverznija ličnost u srpskoj istoriji.

Nastavnik

                 Taj moj nastavnik B., prema glasinama, bio je nedoličnog seksualnog ponašanja.  Praktikovao je   nedozvoljene, zabranjene seksualne kontakte sa nekim ženskim osobama u toku radnog vremena. Bogami, ako neko nije u stanju da savlada divljanje svog polnog nagona i svojih polnih hormona, eto mogućnosti za napastvovanje osamljene žrtve. I posao za pravosudne organe da procesuiraju seksualni delikt. Izbegao je svaku odgovornost, pa i disciplinsku, da se skloni iz natavničkog kadra, ali nije mogao da izbegne krivičnu odgovornost, kada je prilikom friziranja kod nekog borskog frizera, u škakljivom političkom kontekstu, pomenuo Ruse. Tada ga je neko od slušalaca inkriminisanih reči, verovatno neko lice iz državne bezbednosti ili njen revnosni doušnik, prijavio organima gonjenja i odležao višemesečnu zatvorsku kaznu. Moje psihološko stanje nakon ovakvog nemilosrdnog udara na psihu detinje ličnosti, lako je proceniti, oceniti, evaluirati. 

NASTAVIĆE SE …