Bor, 19. jun
Brana Filipović
Kad se knjiga pojavi među čitaocima, pisca, još ako je pesnik, obasja sreća kao kad mu se dete rodi. To je stara, neprikosnovena, velika istina, s kojom se susreću i osvedočeni pisci, i amateri, zaljubljenici lepe, pisane reči. Niko nije mogao odoleti da se ne nađe pri ruci Žiki Rakiću u njegovom posvećenju prvoj pesničkoj stihovnici, njegovoj želji i snazi ogormne volje da mu se rodi i – “treće dete”, zbirci pesama o kojoj su recenzent i priređivač izrekli važne pohvale. Moguće je da je upravo ta reč kritike ohrabrila Rakića da, tako brzo a uspešno, nadahnuto a stvaralački čvrsto, sačini još jednu poetsku “ramonda serbiku”. Posle dugih ponoćnih razmišljanja, nakon prvenca “Ima u moći crnje od noći”, izrodila se i uzavrela, osećajna, misaono duboka, puna tananih kontrasta, knjiška poetičnijeg naslova “Između Morave i neba”. I eto saznanja: najveća srpska reka dosegla je i ovog puta do nebeskih pesničkih plaveti i dragoljubnih visina. Život pesnikov je, na toj bliskoj razmeđi, patnja, i bol, i ponos… dani su u noći pretvoreni stvarajući “grumene od zlatnih kamenčića”, posve slivajući se u molećivo zapažanje: “Al seti se zlatnog odsjaja na tvojim usnama, zlatnog pogleda, jer zlatna si i ti bila, dođi u Bor, samo se ovde, zlato u zlato uliva”. Naravno, “Ako nikad nisi bila u Boru”… Treperi li to Bećkovićeva lira tako nama Srbima prisna i moćna.
Kada je, sad već pesnik naših dana, Žika Rakić vatreno želeo da se pročita i u knjizi, verovao je da mu starija sabraća njegovog oca Slobodana, verna novinskom papiru i slogu, najviše mogu biti od razumevanja i dobrodošlice. Valjalo je, sem uobličavanja Andićevski lepe knjige, domestiti još ponešto, pa se setiti još nekih pesnikovih slatkih uspomena, tog nekada bujnog, rascevtalog i bogatog biljem i rastinjem srpskog sela. Rgotina je, više nekada, nego danas, bila zelena, cvetna bašta i prva dečja radost, kutak i krajolik otačestva koji se ne zaboravlja. Zato su se i pojavile ilustracije, one iz vremešnih godina, poput najstarijih ljudi, blesnule su kapije i uski sokaci što najviše govore o životima i običajima, htenjima i usponima. U drugoj, pak , knjizi su crteži u slikama Draže, Staljina, Svetog Đorđa: devojački lik, porodični ram. Hrabar je ovaj naš pesnik i po tome, i po stihu koji, pokatakd, seče britkošću i uma i istine. Posvete dragim i poštovanim, dostojanstvenicima i velikanima, sjajan su biser poetike i razmišljanja o smislu postojana, o duhovnosti, religiji. U pesnikčkim rimama stražare vojnici, kali se rodoljublje i temelje crkvena zdanja. Široko je polje ljubavi, boli i istrajavanja, i zato je Rakić, još jedan srpski poetski vilenjak, mogući zanesenjak, očvrsli vernik Justinov. I snajar je jedne Marije koja možda i sad, ovog trena, moguće je, tihuje na zelenoj travi svoje Kraljevice ili u smirajima istočnog, najtoplijeg sunca. Ljubavni jadi su čudno biće čovekovo, i taj slatki greh , pesnicima najbliži, večna su inspiracija koju je Rakić snažno prihvatio. On ume da voli, prašta, da se pokazuje u vedrinama i burama, on je nova, ne samo borska, nego i vascelo srpska, pesnička svemoć. Ne obećava, već napreduje i iskazuje veštine i vrline u zapletima strukture raznolikog stiha, hitajući Miljkovićevim za svaga utrtim stazama. Čestima na drugoj knjizi, volim je kao i prvu, a neću, i ne mogu, nikad zaboraviti ni svaku sledeću. Jer, i one su deo mene, Žikinog, najviše po druželjublju, svakojakog pesnika za koga je, osećam ja to dorbro, prozborio: “Pesnik je uvek srećan, jer sam sebi broji dane”… Hvala mu na tom, za mene najiskrenijem, uzdarju!
Jedan komentar