Bor, Papratna, 1.jun
Verovatno nigde u svetu ne postoje napuštena mesta, kao na Staroj planini, u koja se sa svih strana sjati puno ljudi samo jedanput godišnje kako bi obeležili krsnu slavu
Autor: B.Filipović
Papratna je duboko, u srcu Stare planine, još vrletnija, ali i isto živopisna, u nedirnutoj prirodi, rasprostrla se Rapušnica. Davno su napuštena oba sela, nekad su imala po 500 do hiljadu duša, danas samo ih pohode potomci starih planinaca, gorštaka koji su čuvajući bela stada, zajedno sa svojom vojskom, ponosno bdili na srpsko-bugarskoj granici. U bespuću, samuju i kuće i okućnice, samo poneko, kao profesor dr Vitomir Milić leti , gotovo svakog vikenda, teško prolazeći Papratskom rekom i kanjonom, dođe do rodne kuće ili Drina i Nikola Jovanović do svoje Repušnice i obnovljene, uvek otvorenih vrata, stare pletare za namernike. Tu lovci, retki turisti i čobani mogu da se okrepe vinom i rakijom, ako je noću hladnjikavo, da založe vatru, da prilegnu i odmore dušu.
-Sad, 14.maja , na Svetog Jeremiju, iznad moje nove kuće (jedini sam je sagradio u poslednje tri decenije) kod crkvice Ćelije okupilo se oko 200 nekadašnjih stanovnika ili potomaka ovog naroda. Zapalili smo sveće pomrlim precima, sečen je slavski kolač, spremljena bogata trpeza, stigao je harmonikaš. Kakva je to radost bila, potekla je po koja suza, noć nas nije razdvojila. Došli su Papračani iz Zaječara, Bora, Beograda, iz Bosne, Crne Gore, Kragujevca, iz Kanade i Amerike. Ni kiša nas nije omela da se prisećamo zavičaja-kaže profesor borskog Tehničkog fakulteta Vitomir Vita Milić.
Sveta Pavković naredni kolačar naručivao je pesmu za pesmom: “Zarasle su staze moje”,”Selo moje lepše od Pariza”, “U potoku u sred gaja…” Orilo se, planina se budila.
Oni koji su ostali i “za sutradan”nastavili su veselje u kući Marinka Mihajlovića Maglenovca. Na putu do njegove kuće, Živorad Milanović Trša, zaposlen u Kragujevcu, postavio je putokze sa nazivima sokaka. On je napravio i drveni most do Mainkove kuće.
-Bujica je pre neki dan odnela veliki most za taj krajolik Stare planine prema Pirotu, pa se ne može ni tamo ni ovamo. Čim bude ponovo popravljen, odoh u moju Papratnu da vidim košnice i poradim u voćnjaku. Majka je u Boru, bolesna je, ne znam kako će preživeti ako ovog leta ne ode u rodni kraj. A u nedelju, na Trojicu, zorom krećem u Papratnu kod Drine i Nikole. Oni 14. godinu slave. Okupe isto do 200 naših ljudi, dođu, preko planine, i iz susednih sela, okupe se novinari, lovci, prijatelji iz Knjaževca, Zaječara, Jagodine, odasvud. E, kad bi Bog dao da se vrate stara vremena i naša Stara oživi kao što je sad na Jabučkom ravništu, gde je novi, velelepni hotel- nostalgično priča profesor Vita.
Molitva pod Midžorom
U selima na Staroj planini, pa i onima gde je samo po troje, četvoro, najviše desetoro, petnaestoro žitelja, organizuju se mnoge manifestacije vezane za tradiciju i običaje ovog kraja Srbije. U maju su u Bučju bili “Dani jorgovana”, u Balta Berilovcu “Molitva pod Midžorom”, 13. po redu, te “Belmužijada” u Grabovnici, kasnije stiže niz sličnih smotri narodnog stvaralaštva, a kruna su jesenja “Šipurijada” u Novom Koritu i susreti naroda Bugarske i Srbije na Kadibogazu. I uvek se sjate nekadašnji žitelji ili njihovi potomci sa gostima i prijateljima iz celog belog sveta. Profesor Vita veli “ da ne smemo dozvoliti da nam se, ne daj Bože, zbog napuštenja starih ognjišta i bežanja u grad za boljim životom, zatre vekovna tradicija i srpstvo”.
