Bor, Knjaževac, 16. avgust
Legendarna „Nada partizanska“ iz sela Jakovac, nedaleko od Minićeva, umrla je u 94. godini ne zaboravljajući svog spasioca čuvenog dr Savića
Tekst i foto: Brana Filipović
Kada su joj Nedićevci 1942. godine pronašli bombe u zidu stare kuće u Jakovcu na Staroj planini, sudbina joj je bila zapečaćena: odveli su je prvo u Zaječar, potom u Niš, a ne zadugo, našla se u zarobljeništvu u Južnoj Austriji, na prinudnom radu u Fabrici oružja. Najdramatičniji deo života odigrao se u logoru na niškom Crvenom krstu, gde je izbegla sigurno streljanje zahvaljujući lekaru, dr Radivoju Saviću.
-Imala sam pegavi tifus kao i mnogi zarobljenici. Oporavljala sam se, videlo se da ću da ozdravim. Doktor Savić je učinio najbolje što je mogao: zamenio je moje ime sa imenom žene koja je bolovala od iste bolesti i samo što nije umrla. Oterali su me sa grupom zarobljenika u austrijsko zarobljeništvo. Brat Tadija je skončao u logoru u Dahau. Tamo je 1943. ili umro ili su ga ubili. Tako je govorila „Nada partizanska“ u leto 2011. kada smo je iznenada posetili u njenom Jakovcu. Nedavno, 15. jula, stigla je vest da je jedina, najstarija partizanska tog kraja skončala buran životni put u 94. godini. Sutradan, 16. jula, sahranjena je na groblju u Minićevu uz visoke vojne počasti.
Nada Ilić, devojačko Milojević, borila se junački i i u desetoj deceniji života.Uzgajala je baštu, čuvala dve kao dan bele koze. Sa njom je sve vreme bila ćerka Vladana.
-Moja Nada je propatila kao niko. Najteže se osećala kada su je sa bratom, vezane žicom za ruke, sproveli u Zaječar, a potom vozom u Niš. Možda joj je još crnje bilo kad su joj četnici ispred seoske škole zaklali majku. I bratovo i majčino ime bilo je uklesano u spomenik žrtvama fašizma. Pre neku godinu i ta uspomena je nestala. Neko je, ili zub vremena, uništio spomen ploču-priča Vladana naglašavajući kako majku nikad neće napustiti. I kad je radila u Beogradu, u grčkoj ambasadi, pa u knjaževačkoj „Noti“, kad god je mogla dolazila je u Jakovac.
Najstariji Jakovčani s ponosom i danas pričaju kako je i Nadin otac, čuveni Laza Krajinac, borac od 1941. godine. Umro je 1980. u svom Jakovcu gajeći golubove.
A te, 2011. Nada se razborito, u prkos bremenu godina, sećala:
-I moj suprug Božidar, agronom po struci, bio je poznati partizan od početka rata. Cela familija borila se za otadžbinu. Danas dobijam 26.000 dinara penziju. Neki vele da je to malo, nije to važno, neka su deca zdrava i vesela. Još se ja držim, i moja Vladana mi pomaže. Ona gaji cveće, ja sakupljam jabuke i gledam gradinicu. Nemam ovde fotografije iz zarobljništva. Sve je to u Minićevu kod moje dece. Plašim se da neko zlonameran ne dođe i ne odnese uspomene.
Vladana danas podseća:
Dok je moja Nada bila mlađa često je odlazila u Knjaževac do Doma zdravlja i dugo gledala natpis na kojem piše „Dr Radivoje Savić“. On joj je i u poznim godinama ostao urezan u sećanje .Kako i ne bi, spasao joj je život i samo za tu jednu srpsku dušu zaslužio je da Zdravstveni centar nosi njegovo ime. Bio je to veliki rodoljub i humanista. Govorila je i da je sramota što nije obnovljen spomenik s imenima žrtavama NOB-a u školskom dvorištu. Tamo su uklesana imena njenog brata i majke.
I još jedan detalj ostao je za nazaborav:
Kad se 1945. godine završio rat, radnici- zarobljenici austrijske Fabrike oružja dobili su „voljno“. Mogao je svako da ide gde je hteo. Nada je sa još 18 Srba peške krenula preko Austrije i Mađarske. Stigli su u Suboticu, gde su proveravani dva dana. Nastavila je da pešači do Beograda. Posle je do Zaječera bilo lakše. Čekala ih je oslobođena Srbija.
