Bor, 20.05.2019. Irena Živković
Deci sa teškoćama u razvoju neophodna je pomoć stručnjaka i to u ranom detinjstvu. Potencijal razvoja mozga je najveći u prvim godinama života. Istraživanja pokazuju da podrška u ranom detinjstvu najviše koristi najugroženijoj deci (Lancet, „Rani razvoj dece u zemljama u razvoju“ 2007.) U Srbiji ne postoji razvijen sistem rane intervencije, a podrška koja je dostupna nije dovoljna za svu decu i njihove porodice. U Boru, već dugi niz godina, takve podrške gotovo da nema.
Istraživanje redakcije Medija centra Bor pokazalo je da stručni saradnici škole za obrazovanje dece sa teškoćama u razvoju „Vidovdan“ u Boru, pokušavaju da nadoknade ovaj nedostatak uključujući se u rad sa decom predškolskog uzrasta, ali samo povremeno, kao spoljni saradici, tako da deca stižu do adekvatne pomoći tek kada krenu u školu, što je prilično kasno.
Vaspitači u predškolskim ustanovama su svesni problema i traže pomoć i podršku u vidu razmene iskustava sa profesionalcima iz različitih oblasti, kaoi dodatne edukacije. Za sada se snalaze tako što im smernice daju defektolozi koje su roditelji privatno angažuju za dodatni rad sa detetom. Vaspitači kažu da bi im mnogo značilo kada bi se obezbedio veći broj ličnih pratilaca ili pedagoških asistenata. Ali na prvo mesto stavljaju značaj dobre saradnje sa roditeljima.
Način na koji se mala Maša adaptirala na vrtić uprkos početnim teškoćama pravi je primer uspešne saradnje roditelja i predškolske ustanove.
Četvorogodišnja Maša je sa 18 meseci krenula u jaslenu grupu PU „Bambi“ u Boru. Već u prvim danima, vaspitači su primetili znake teže adaptacije, propraćene burnim reakcijama koje nisu bile u potpunosti u skladu sa Mašinim uzrastom.
„Odmah smo primetili da je Maša izuzetno senzibilna i da na nju treba obratiti posebnu pažnju. Po pravilu, vaspitači svoje sumnje i predloge prvo iznesu stručnim saradnicima i tek nakon toga razgovaraju sa roditeljima. Dešava se da roditelji odbijaju sugestije i da nisu u potpunosti spremni na saradnju, ali u ovom slučaju je bilo drugačije. Mašina majka je u stvari bila spona između nas i Maše. Sada Maša ima četiri godina, još uvek ne govori, ali smo zajedničkim trudom i uz puno volje uspeli puno toga. Ona danas razume i poštuje pravila vrtića, usvaja navike, prati ritam dana i što je takođe bitno – sve to radi zajedno sa drugom decom“, svedoči Katarina Bugarinović, pedagog – stručni saradnik PU „Bambi“.
Maša danas pohađa srednju vaspitnu grupu. Dodatnu podršku izvan vrtića pružaju joj logoped i defektolog. Od nedavno ima i ličnog pratioca, Sandru Spasić, koja ima izuzetno veliku ulogu u njenom razvoju.
„Nama, vaspitačima, mnogo znači kada su u prvom redu roditelji spremni na saradnju, a kada imamo i stručnog saradnika u priči i u ovom slučaju i ličnog pratioca, onda je praktično zaokružen lanac gde svaka karika ima podjednaku važnost, a sve u korist što boljeg razvoja deteta. Sandra, Mašin lični pratilac, je sve vreme prisutna i to u mnogome olakšava rad i sa Mašom, a i sa ostalom decom u grupi. Puno smo postigli, radeći svi zajedno i međusobno se dopunjavajući“ – ističu vaspitači, Ivona Petković i Maja Radisavljević.
Na pitanje kako ostala deca u grupi reaguju na Mašu i kakav je njihov odnos sa njom, naše sagovornice, sa osmehom daju isti odgovor: „Deca primećuju različitosti, ali ih ne odbacuju. Potrebno im je možda ponekad objasniti, i tada su deca uvek spremna i da razumeju i da prihvate.“
Roditeljima je često potrebno vreme da prihvate i objektivno sagledaju teškoće u razvoju svog deteta i tako gube dragoceno vreme za podsticaj razvoja u ranom detinjstvu. Često se dešava da se roditelji, usled neprihvatanja ili neznanja, povlače u sebe i ne prihvataju saradnju.
Ni Mašinoj majci nije bilo lako ali je smogla snage da se suoči sa teškoćama u razvoju svog deteta i da joj obezbedi stimulativo okruženje koje postiče njen razvoj.
„Teško je odmah prihvatiti da vam dete ima neke od teškoća u razvoju, ali prihvatanje jeste prvi korak ka napretku. Potrudili smo se da Maši obezbedimo svu podršku koju može da ima, a njeno rano uključivanje u vrtić je u mnogome pomoglo. Ona raste, razvija se, napreduje svakim danom sve više. U vrtiću kažu da je ključna bila moja spremnost na saradnju i zajednički rad, a ja mislim da je ključna bila njihova spremnost i volja da se svi udružimo.
Stalno pokušavam da doprem do roditelja, koji su u sličnim ili istim situacijama. Mislim da je veliki problem što i mi roditelji međusobno ne komuniciramo. Mislim da bi međusobni razgovori, razmene iskustva, predlozi pomogli svima. Od nedavno sam i član tima za inkluziju u okviru predškolske ustanove, pa i na taj način pokušavam da razgovaram sa roditeljima. Moramo se udružiti, to je najbolji način da pomognemo deci.“ – kaže Sanja Nedeljković, Mašina majka.
Pružanje rane podrške deci sa teškoćama u razvoju mora biti sistemski rešeno, što sada nije slučaj, slažu se svi učesnici u lokalnom istraživanju Medija centra u Boru, ističući da je uspešno uključivanje male Maše u vrtić izuzetak, a ne pravilo. Ukoliko je cilj stvaranje uslova za punu inkluziju dece u vrtiće, uvodjenje intenziviranih usluga socijalne zaštite za najosetljivije porodice i jačanje kapaciteta interresornih komisija, što su zajednički definisali Vlada Republike Srbije i UNICEF, onda se mora uspostaviti sistem rane intervencije koji podrazumeva efikasnu saradnju sektora obrazovanja, zdravlja i socijalne zaštite, kako na nacionalnom, tako i na lokalnom nivou.
Tekst je nastao u okviru projekata „Zajedno za decu koji sprovode CIP – Centar za interaktivnu pedagogiju (CIP Centar) u saradnji sa Fondacijom za otvoreno društvo, Srbija.
Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu ne odražavaju nužno stavove CIP Centra i donatora.
