Bor, 11. jun
Autori: dr Milan Dejanovski, dipl. ing. met. i dr Branislav Mihajlović, dipl. ing. rud.
Nastavljamo sa reagovanjima na naš tekst o ideji, pokrenutoj od generalnog direktora te komapanije Blagoja Spaskovskog, da RTB Bor osnuje novi Institut za bakar (Centar za za razvoj, istraživanje i projektovanje) pored već postojećih u Boru, Instituta za rudarstvo i metalurgiju i Tehničkog fakulteta Univerziteta Beograd. Očekujemo nova reagovanja stručnjaka i javnih radnika, ne samo o toj temi, nego i šire posmatranoj problematici RTB Bor koja je, bar do sada, bila tabu tema za širu srpsku, pa i svetsku javnost. Tekst objavljujemo u celini.
Tu ne cede malis, sed contra audentior ito.
Ne postoji niko ko je protiv pravog, ekonomičnog, ekološki prihvatljivog, tehnološki najboljeg i socijalno odgovornog, dugoročno održivog rešenja za Bor, Majdanpek i region.To, znači, nije sporno, ali je izbor koncepta rešenja problema, odnosno strategije investicionog projekta pogrešan – bez nezavisno dokazanih i verifikovanih osnova – poznatih rezervi ekonomične rude, koje čine temelj ili razlog za bilo koje aktivnosti rudarenja , topionice i rafinacije u nekom racionalno prihvatljivom vremenskom okviru.
Neizbežna su važna pitanja:
– da li je jasno i realno dokazan obuhvat, područje projekta, odnosno šta ulazi i šta izlazi iz njega?
– da li su ciljevi dostižni i merljivi i da li je preventivno sprečen raskorak, jaz, za ostvarenje ciljeva – npr. uskladjenost fizičkog obima proizvodnje i prerade izmedju rudnika, flotacija i projektovanog kapaciteta nove topionice?
– da li izabrani kapacitet topionice zadovoljava standarde ekonomije obima „fleš“ tehnologije – min. 200.000 t anodnog bakra godišnje, ili je unapred neekonomičan, gubitaški; projektovana cena koštanja prerade je najmanje dva puta viša – TC/RC 900 USD po t bakra, od istorijske cene na tržištu bakarnih koncentrata – TC/RC oko 400 USD po toni bakra?
U slučaju projekta RTB Bor nemamo pozitivne odgovore na ključna pitanja za identifikovanje pravih, uspešnih projekata,“šta“ i „zašto“! Tekući projekat nije pažljivo i jasno istražen, planiran i pripremljen, bez čega i ne može dostići ciljeve. Raspoloživost prirodnih resursa, u razumnim rokovima životnog veka projekta – min. 20 godina, je ključno pitanje i razlog pogrešno izabranog koncepta solucije problema ili projekta RTB – odavno je identifikovan ključni problem, iscrpljenost i osiromašenje ležišta, kao i kašnjenje u raskrivanju i pripremi novih. U slučaju RTB izabrani su „omiljeni projekti“ na bazi poverene, nekontrolisane lične moći pojedinca, a radi sticanja političke moći putem političke manipulacije, a ne pravi projekti kojima se pokušavaju rešiti ključni problemi, odavno prepoznati.
Sistem upravljanja projektom i standardne procedure-važni koraci i kontrole, nisu usposravljeni. Taj sistem pomaže da se izaberu pravi projekti i da se obezbedi njihov uspešan razvoj.
Alternativni koncepti dugoročnog rešenja ovdašnjeg stvarnog i ključnog strateškog problema nisu identifikovani, ocenjeni i uporedjeni, tako da i nije izabrana alternativa koja realno najviše obećava, koja bi postala predmet detaljne prethodne studije projekta. Preskakanjem faze pripreme projekta ušlo se direktno u fazu sprovodjenja projekta? Na već vidljiv neuspeh ovog projekta uticali su nerešeni problemi u tri glavne oblasti:
1. Strukturalno – kontekstualni problemi,
2. Institucionalni problemi i održivost, i
3. Menadžersko-organizacioni problemi. Odsustvo jasne i održive državne strategije, strategije kompanije, projektne strategije i ključnih strateških prioriteta predstavljaju glavni uzrok neuspešnog projekta.
Sistem upravljanja projektom ne može funkcionisati na bazi političkih ili ličnih smernica čiji su nosioci obično obavezani-uhvaćeni u klopku da ispune političke, lične ili grupne interese, na bazi moći, a ne kriterijuma realnih mogućnosti, potreba, prioriteta i neto efekata projekta. Rezoni tekućeg projekta od samog početka su u pitanju. Državne institucije nisu na vreme valjano obavile nepristrasnu kontrolu i blagovremeno intervenisale. Razvojna politika i strategija RTB Bor nije čista, tako da će konsekvence naneti daleko veće štete od propasti samog ulaganja.
Sublimirana analiza izabrane tehnologije topljenja i tretmana otpadnih gasova, otpadnih voda, šljake i sekundarne toplote je samo deo pogrešno izabranog koncepta u celom tehnološkom nizu RTB-a:
– nizak projektovani kapacitet odabrane tehnologije – oko 80.000 t bakra godišnje iz 400.000 t bakarnog koncentrata , u odnosu na standard ekonomije obima ove industrije od min. 200.000 t bakra godišnje, ili prerada iznad 700.000 t koncentrata (samo najveći rudnici imaju sopstvene topionice, a rafinacije gravitiraju ka razvijenim podnebljima). Nizak projektovani sadržaj bakra u ulaznom koncentratu, 80 % jalovine. Prerada će biti neekonomična iako je obećano suprotno-ekonomičnost. Neke alternativne tehnologije topljenja – Isa Smelt, AuSmelt karakterišu niži kapitalni i operativni troškovi – oko 30%, veća fleksibilnost po pitanju zahtevanog kvaliteta i kvantiteta koncentrata – učešće vlage, granulacija, % bakra; izvodljiv je i ekonomučan i niži kapacitet prerade, potrebno je mnogo manje prostora za postavljanje i dr;
– naše rudarstvo i tako nizak kapacitet topionice , koji je u startu neekonomičan, ne može da „nahrani“ – daje maksimalno do 220.000 t koncentrata, 36.000 t bakra ili oko 55 % u odnosu na dugoročni plan, što će proizvesti režim rada „kreni-stani“ i teške posledice po rad fabrike sumporne kiseline – često potrebno „zagrevanje – odgrevanje“, korozija, i dr., kao i povećanje troškova zbog održavanja toplote u tzv.“praznom hodu“, ekološke probleme zbog zastoja itd. Snabdevanje koncentratom spolja je logistički , ekonomski i finansijski jako problematično i teško izvodljivo iz više kritičnih razloga koji su jednostavni i razumljivi.
– prekoračenje obećanih-projektovanih rokova završetka izgradnje i početka rada – start pune prerade utvrdjen je za početak IV kvartala 2013.?, višestruko prekoračenje okvira troškova investicija i izostanak projektovanih koristi od ulaganja? Nepoznat je iznos i izvor nastavka investiranja; stepen završenosti projekta je tek oko 40 %?
Nekonkurentni operativni troškovi, neizvesno snabdevanje sirovinom i dr. nameću ozbiljno pitanje uspeha ovog projekta i da li se ovim putem uopšte može izaći iz procesa propadanja celog poduhvata i same kompanije u ovom obliku postojanja i načina funkcionisanja?
Za investicioni projekat ”nove” topionice standardna procedura uvodjenja i pokretanja novog projekta nije poštovana, obavezno tzv. ”prosejavanje” od strane vlasnika – Vlada, nije sprovodjeno :
– pravo okruženje za kontrolu projekta nije stvoreno,
– stvarni problem kompanije nije prepoznat – svest o problemu!?
– alternativna rešenja –npr. uvodjenje investitora za postavljanje nove industrije nezavisne od bakra, nisu sakupljena, procenjena i rangirana,
– nisu predvidjene i analizirane konsekvence svake alternative,
– nisu izdvojena prava rešenja glavnog problema – već duže vreme u aktivnim ležištima nema dovoljno pripremljene rude za ekonomičnu eksploataciju!,
– ne mogu se obezbediti krucijalni uslovi za “fleš” peć – održavanje dobre suspenzije “gas – čestice” i da se obezbedi neprekidan dotok koncentrata – “hrane za peć”.
– institucije vlasnika – Vlada, su odlučivale i odobravale korake projekta bez proverljivih izveštaja i saopštenja za potrebe odluka, itd.
Resursno ograničenje definitivno nije održivo, a u kombinaciji sa obrascima naše kulture, kao što su kolektivizam i velika distanca moći – “veliki šef – vodja” sve sam autoritarno odlučuje, prema empirijskim studijama, iz mnoštva slučajeva, uvek vodi u neuspeh. Potrebno je da se ovaj projekat potpuno “rasvetli”, pažljivo proceni šta dalje, pokrenu ozbiljne alternative, i da se odmah promeni metod upravljanja velikim strateškim projektima, prema najboljim svetskim praksama – OGC Gateway metod, PRINCE2 metod, NTNU, i sl.
Svedoci smo mnogih incidenata i skandala povezanih sa neuspehom tzv. strateških projekata – padom vrednosti i likvidacijom kompanija koje se bave rudarskim istražnim aktivnostima i rudarsko – metalurškom proizvodnjom, što je uzdrmalo javno poverenje u rudarsku industriju i negativno uticalo na njen kapacitet da pribavi investicioni kapital. Suštinsko pitanje je da li je masovno investiranje u ovakve mineralne resurse i rezerve rude, kojima RTB Bor već duže vreme raspolaže, pozitivno povezano sa održivim razvojem naše zajednice, regiona i celog društva?
Standardi za procenu resursa i rezervi kod nas nisu jasno definisani i stavljeni na snagu (kao npr. Australijski JORC kodeks, kanadski CIM standardi, AusIMM vodič dobre prakse i druga opšte prihvaćena praksa klasifikacije i izveštavanja). Izgleda da je u ranoj fazi trebalo zameniti “stari” koncept alternativnim, sasvim novim konceptom efektivnijim na duge staze – izvan zone ekstrakcije minerala, radi smanjenja stalnog rizika – variranja cene metala, dugoročno slabog stanja domaćih mineralnih resursa i dokazanih rezervi rude bakra i dr.?
Nikada se ne smeju obmanjivati i varati drugi, falsifikovati ili fabrikovati podaci. Treba odvojiti fakte – suve činjenice od pristrasnih, hipotetičkih i spekulativnih mišljenja pri procenjivanju i prosuđivanju rezervi ekonomične rude. Zbog toga treba potpuno prihvatiti koncept ekonomičnosti, tj. ekonomičnost kao način mišljenja – rudarenje i topljenje kroz ekonomičnu održivost! Etički kodeks ovde zahteva poštovanje fundamentalnih vrednosti: poštenje, iskrenost, otvorenost, čast i poštovanje, integritet, tj. celovitost i potpunost, kao i dignitet, odnosno dostojanstvo.
Reči “ruda” i “rezerve” podrazumevaju tehničku izvodljivost i ekonomsku opravdanost, uključujući i sve ostale faktore modifikacije. Za klasu “rudne rezerve” potreban je najviši nivo poverenja gde su odgovorno rešeni svi faktori modifikacije.
U cilju kompletiranja ocene projekta rekonstrukcije metalurških kapaciteta u Boru potrebno je osvetliti i pitanje konkurentnosti (položaj i odnos prema ostalim metalurškim kompleksima u svetu), ako se ona ikada bude pustila u rad. U svetu postoji veliki broj topionica ukupnog kapaciteta prerade od oko 26,5 miliona tona godišnje. U njima se godišnje proizvede oko 19,5 miliona tona katodnog bakra, što daje prosečnu popunjenost kapaciteta od oko 75 %. Zbog toga među topionicama u svetu vlada vrlo oštra konkurencija i borba za obezbeđenje sirovina za preradu. Svaka topionica se bori da u toj oštroj borbi obezbedi što bolju poziciju, kako bi obezbedila sopstveni opstanak na tržištu.
Nekoliko osnovnih pojmova o topionicanama u svetu:
– Nove topionice se grade za period od 20 do 30 godina, u ovom slučaju zbog pojednostavljenja računice tretiraćemo period od 25 godina,
– Ako se zna da je projektovani kapacitet nove topionice u Boru 80.000 t katodnog bakra, u svom životnom veku takva topionica u svetu bi trebala preraditi 2.000.000 t katodnog bakra,
– Nivo investiranja za nove topionice (greenfield investicija) u svetu prosečno iznosi 2.000 USD do 3.000 USD po toni godišnjeg kapaciteta, što znači da za topionice u svetu koje su kapaciteta kao u Boru uobičajen nivo investiranja iznosi od 160.000.000 do 240.000.000 USD. Topionica u Boru pretstavlja brownfield investiciju, te bi tu troškovi maksimalno trebalo biti na nivou od 80 % od greenfield investicije, ali da ne cepidlačimo,
– Ako se računa da su sredstva za izgradnju topionice dobivena iz kredita, što je uobičajeno u svetu, onda gornji iznos treba uvećati za 40 % do 60 %, zavisno od uslova kreditiranja, usvajamo 50 %. U tom slučaju napred navedeni troškovi izgradnje topionice rastu na nivo od 240 do 360 miliona USD, neka prosečno bude 300 miliona USD, i
– Ako prosečan nivo investiranja od 300.000.000 USD podelimo sa ukupno proizvedenim bakrom u životnom veku topionice od 2.000.000 t, onda se dobijaju troškovi investiranja od 150 USD/t. Od ukupnog prihoda od metalurške prerade bakra, za koji se prognozira da će dugoročno biti na nivou od 500 USD/t, 30 % ide na otplatu investicionih kredita, a topionica živi od ostalih 70 %, odnosno od 350 USD/t. Ako računamo sa prosečnom prodajnom cenom bakra na svetskom tržištu od 7.000 USD/t, onda od toga ukupan prihod topionice iznosi 7%, a posle otplate kredita samo 5 %. I to je zakon u svetu!
Nekoliko osnovnih pojmova o konkurentnosti nove topionice u Boru:
– Zbog pogrešno osmišljene srategije razvoja rudarstva u RTB BOR apsolutno je diskutabilno obezbeđenje životnog veka nove topionice za period od 20 do 30 godina, kao i popunjenost njenog kapaciteta. Biznis planom (koji je posle samo deve ipo godine od njegovog usvajanja izbačen iz zone aktuelnosti – plan proizvodnje katodnog bakra za 2014. god. je samo 62 % od Biznis planom predviđenog nivoa) je predviđen razvojni ciklus zaključno sa 2021. god, što je isuviše kratak period. Lično ćemo biti iznenađeni ako se za rad topionice bude obezbeđivalo koncentrata za narednih 10 god, i to samo 220.000 do 270.000 t/god., što je maksimalno jedva ½ projektovanog kapaciteta,
– Sa ½ popunjenosti kapaciteta i životnim vekom rudnika od 10 god. nova topionica u Boru može prizvesti maksimalno 400.000 t katodnog bakra,
– Do sada je u rekonstrukciju metalurških kapaciteta u Boru potrošeno oko 200.000.000 €, odnosno 270.000.000 USD, a za ukupan završetak započetog investicionog ciklusa potrebno je još najmanje 300.000.000 USD. Tako se ukupan obim investiranja u novu topionicu diže na nivo od skoro 600.000.000 USD.
– Sredstva za izgradnju topionice su dobivena iz kredita, te se gornji iznos treba uvećati za 30 % do 50 %, zavisno od uslova kreditiranja, usvajamo 40 %. U tom slučaju napred navedeni troškovi izgradnje topionice rastu na nivo od 800 do 850 miliona USD, neka prosečno bude 800 miliona USD.
– Ako prosečan nivo investiranja od 800.000.000 USD podelimo sa ukupno pretpostavljenim proizvedenim bakrom od 400.000 t, onda se dobijaju troškovi investiranja od 2.000 USD/t. Ti troškovi su višestruko viši od prosečnih troškova investiranja u svetu i nekoliko puta viši od ukupnog prihoda od metalurške prerade bakra. Drugim rečima, investicija će biti preskupa, prihod od bakra i nusproizvoda neće moći ni iz bliza da pokrije troškove investicione izgradnje i operativne troškove proizvodnje, te se neće stvoriti uslovi za otplau anuiteta.
RTB Bor unazad nekoliko godina proizvodi vrlo skup bakar, čija se cena koštanja kreće za 1.000 do 2.000 USD/t iznad njegove prodajne cene. Apsurd i paradoks je u tome što takva, potpuno nekonkutrentna kompanija realizuje razvojni program po kome će u narednom periodu i dalje ostati nekonkurentna na svetskom tržištu bakra.
Mi u RTB Bor smo izgubili temelj – rezerve rude odgovarajućeg kvaliteta za razvoj skupih projekata rudarstva i metalurgije. Empirijska je činjenica da u RTB Bor ništa nije kao što se prikazuje. Potrebna je duboka analiza, pouzdano izveštavanje i rigidna kontrola stanja da bi se odredilo najbolje realno moguće usmerenje sektora rudarstva i metalurgije danas i izgradnja nove efektivnije alternative za dalji razvoj našeg regiona na sigurnijoj osnovi.
